Крст српског Патријарха

Kolubara
Црква је увијек била стуб српског народа, а њени патријарси носили су највеће бреме. Нападани и притискани од сваке власти, домаће и окупаторске, због тога што јесу и шта представљају, критиковани од свог народа пуног предрасуда, на разне начине, увијек су плаћали највећу цијену радо носећи његов крст.
За посљедњих 100 година од како је обновљена српска Патријаршија, имали смо 6 патријараха од којих су 3 умрла изненада, под сумњивим околностима.
Патријарх Варнава преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у моменту изгласавања конкордата у Скупштини, коме се жестоко противио и који, иако изгласан већином гласова, никад није ступио на снагу.
Патријарх Гаврило, након свега што је издржао и прошао за вријеме рата, изненада је умро 1950. а патријарх Викентије је умро 1958., под загонетним околностима, непосредно послије сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве.
Патријарх Герман, који је дошао послије њих, у таквом друштву и окружењу, од свог народа прозиван “црвеним патријархом”, обновио је скоро потпуно разорену Жичу, затим Студеницу, Лазарицу и многе друге средњевијековне манастире и ставио их под заштиту Завода за заштиту споменика, послије 88 молби за наставак изградње Храма Светог Саве, одобрено му је тек 1984., у 26 години његове службе. Увео је апостолски принцип избора Патријарха због кога је касније и изабран његов насљедник.
Патријарх Павле, кога сви волимо и био нам је најдражи, па према њему мјеримо све остале, није се одрекао ни једног дијела својих претходника, напротив, већ их је усвојио и наставио да их унапређује.
Да нису то што јесу, да нису народни и српски прегалници, зашто би им то радили, зашто би тако страдали?
Но, без обзира на широк народни обичај да судимо не сагледавајући себе већ искључиво друге, што је противно нашој вјери и заоставштина је прошлих времена, наша црква расте, обнавља се и живи, зле ријечи постају вјетар а сјајна и све пунија здања, обновљена вјера у школама, војсци и култури, споменик су њиховом раду.
Данас смо испратили још једног таквог, са собом је понио и крст који му је народ, као и увијек, радо справио.
Поред многих достигнућа, завршетка Храма Светог Саве и подизања и обнављања великог броја храмова у земљи и свијету, оно што ћу памтити је Његова мудрост која је спријечила да се у католичкој цркви канонизује Алојзије Степинац и сагледа другим очима од својих, што је био ударац који ће многи на западу дуго да памте, а спомен сјећању на жртве Јасеновца, Пребиловаца и многих других стратишта.
Вјечан му спомен и рајско насеље у наручју Светога Саве а нама просвећење и спознаја суштине православне вјере.

Катарина Стевлић

MD MONTEL