Ако су музичари на ивици, од чега ми да живимо?

Kolubara

Како време пролази чини ми се да у ствари више немам ниједан сталан посао. И то ама баш никога не интересује, каже за Нова.рс Никола Врањковић. Широј јавности Врањковић је најпознатији као кантаутор, гитариста састава “Блок аут”, али и као продуцент других уметника.

Но, његово основно занимање јесте тон мајстор. И као музичар, и као продуцент, али и као тонац, због пандемије, локдауна и неодржавања концерата, практично је остављен на рубу егзистенције.

– Читав живот живим од послова везаних за музику. Имам свој бенд, са којим сам до марта редовно наступао, радим некада као сниматељ и продуцент неким групама, али основна делатност ми је тон мајстор на концертима. Радио сам са много домаћих група, на бројним фестивалима, само на Мејн стејџу “Еxита” сам 19 година тон мајстор, а последњих 17 година радим и као тон мајстор “Бајаге и инструктора“. Како време пролази чини ми се да у ствари више немам ниједан сталан посао, осим повременог у студију. Бенд који тренутно снимам има једног члана у карантину, други је у болници, па смо прекинули снимање – прича за Нова.рс Врањковић, напомињући како се све време акценат ставља само на музичаре, али да су они “иза кулиса” остављени на цедилу. Без посла.

– Али, чини ми се да то ама баш никога не интересује. Ако говоримо о тон мајсторима, техничарима и лајт дизајнерима они сигурно спадају у најугроженију категорију, а то није мали број људи – каже Врањковић.

Исту причу прича и Синиша Стојановић, који се музиком бавио од 1995. до 2012. године, да би се потом посветио организацији, продукцији и техничкој реализацији музичких и других културних догађаја.

– Од марта 2020. до сада, бранша у коју се сврстава комплетна продукција живих догађаја, убрајајући у њу организаторе, букере, тонске техничаре, техничаре расвете, ренталце, кино-оператере, инспицијенте, као и перформере у великом је егзистенцијалном проблему. Највећи број њих, који се баве продукцијом, реализацијом и извођачким пословима су хонорарни радници и месечне приходе остварују у зависности од удела у пројекту или броју појединачних ангажмана. Од када је наступила забрана рада и уведене мере од стране Владе Србије, продукција се свела на минимум или је отишла испод минимума пословне одрживости – каже за наш сајт Стојановић.

Тотална штета

“Тотална штета” речи су којима Владан Адамовић описује време у којем живи последњих месеци:

– Ланац организације и продукције концерата је повезан. И један прекид значи крах за све. У таквом систему нема повлашћених, сви смо жртве. У мом случају конкретно од десет техничара, чак осам тренутно ради на грађевини, уместо на концертима. Хватају се за било шта, зарад личне и породичне егзистенције – прича Адамовић, који је већ годинама задужен за “Арсенал фест” и тон на концертима Емира Кустурице и “Но смокинг оркестра”.

Не можете се бавити послом кога нема, коментар је Ивана Брусића, тонца у “Сава центру”, на Мејн стејџу “Еxита”, или пројектима које ради “Скај мјузик”:

– Након пола године нерада почињете да се питате да ли још увек умете да се бавите својим послом, колико сте назадовали. Преостаје теоријско усавршавање, но тешко је усредсредити се на то, јер посла скоро уопште нема. Иако сам био оријентисан на догађаје великог формата, највећа промена је гашење “Сава центра” у ком сам до сада био запослен – признаје Брусић.

У једном дану, како сведочи и Милош Момиров, били су му отказани практично сви послови у 2020.

– Посао којим се бавимо претежно се дешава преко лета. Тада се и одржава највећи број концерата и фестивала и сви смо знали да од летње сезоне неће бити ништа. Ако извођачи не могу да наступају, нема потребе ни за нашим послом. Као што смо “иза кулиса” док радимо, тако смо и сада. Клубови, кафићи и ресторани су донекле и радили, али концертна индустрија је потпуно стала. Први смо били погођени мерама и последњи ћемо почети да радимо. Апсолутно смо испод радара – каже Момиров, који ради за Студио “Берар” на највећим музичким догађајима у нас, као и тон на свиркама “Партибрејкерса“.

За Владана Лилића, који се више од 40 година бави техничком продукцијом концерата, појава Ковид-19 била је као гром из ведрог неба, која је срушила оно што је стварано годинама.

– Наш посао је повезан са сталним путовањима по различитим градовима и земљама. “Зависници” смо од те врсте адреналина, а и материјално зависимо од тих послова. Ове године требало је да буде пуно концерата и обавеза, али све је отказано и стављено на лед до нормализације. И даље смо под ледом, а нормализација није ни на видику – истиче Лилић и подсећа да је техничка продукција сервис који је завистан од једног или више извођача.

– И то су наши основни приходи. А ако они не раде, нећемо ни ми радити. Ако се концерти не одржавају, немају одакле да се обезбеде хонорари за извођаче и техничку продукцију. Власник сам рентал фирме “АДВЛ соунд&лигхт” из Ниша, и више од 20 година сам задужен и за лајв продукцију групе “Ван Гогх“. Тренутно оба посла не функционишу, тако да имам само трошкове за одржавање фирме. И оно мало материјалних средстава што смо годинама штедели, брзо се топе, пуно је расхода, а нажалост светло на крају тунела се не види – искрен је Лилић.

Држава онемогућила рад

Момиров помиње да држава његовој бранши није званично забранила да ради, али им је, практично, онемогућила.

– На тај начин само је скинула одговорност за било какву помоћ. Наш посао је углавном хонаран, велики број мојих колега није званично нигде запослен, немају никакво здравствено осигурање и не смем ни да помислим како би прошли да се разболе или да им треба било каква медицинска помоћ – истиче наш саговорник.

Фестивали, практично, више не постоје, говори нам Синиша Стојановић, финансије за културне и извођачке пројекте су обустављене, клубови немају новчане и физичке могућности да приуште музичке и културне програме или ангажују техничаре и перформере.

– Мали број клубова који се ентузијастично одлучио за наставак рада се практично рве у борби за опстанак, док се крај овој агонији још увек не види. Овог лета није било сезонских, додатних ангажмана који сваком техничару, реализатору или уметнику доносе додатни приход који обезбеђује достојан живот током остатка године. Сплавови скоро да нису радили, свирки је у августу било јако мало, летње сцене и баште су опустеле, па се вратиле у живот таман пред ново скраћење радног времена. Сада наступа нови колапс – сматра Стојановић, додајући да, упркос свему, клуб “Блуз и Пиво”, за који ради, одржава свирке седам пута недељно, по цену дуговања за кирију и без прихода.

– Свели смо се на голо преживљавање. Многи клубови су затворени тако да су и бивши власници остали без прихода и у великим су дуговањима. Неки се сналазе, тако што један од укућана има примања и храни остатак породице. Неки немају ни ту срећу, док их чекају рачуни за режије и све остале дажбине. Неки живе као подстанари без прихода. Ситуација није нимало једноставна – прича Стојановић.

Приморани да траже “непостојеће” послове

Недавно је објављен поражавајући податак да су тонци, расветљивачи, сценски техничари, инспицијенти, радници обезбеђења, монтери у Америци и широм Европе, због отказивања турнеја, фестивала, клупских наступа били принуђени да потраже нови посао. Да би преживели раде на фармама или у месари, а идентично је и код нас, сведочи Врањковић, уз опаску “ко је успео да се снађе”.

И за Момирова је сасвим логично да његове колеге траже нешто друго.

– Криво ми је што су неки од најбољих људи у овом послу, који су радили концерте за десетине хиљада људи и били на веома одговорним позицијима у нашем послу, сада приморани да траже нове послове где крећу од нуле. Мислим да је то јако тешко, поготово за неког ко се овим бави цео живот – мисли Момиров, док се Лилић надовезује ставом да су колеге “по белом свету” у далеко бољој позицији.

– У Америци и Европи је стандард знатно већи, економија је много јача од наше, па су могућности да тамо пронађете и радите посао из неке друге области далеко изгледније. Тамо је нормално да истовремено радите више послова. Код нас није тако, много је неизвесности и јако је тешко у кратком периоду променити делатност и остварити сигурну зараду – наглашава Лилић.

Брусић истиче да се бави специфичним занимањем уско оријентисаног тржишта, које је потпуно заустављено, као и да су практично све делатности угрожене пандемијом у неком обиму, због чега је тешко пронаћи алтернативни извор зараде.

– Преостају послови које су сви до сада избегавали, тек да би се преживело. Размишљао сам о упошљавању својих занатских вештина, али је веома тешко тек тако започети нову делатност и привући муштерије до мере да би се то заиста исплатило. Не бих желео да дођем у ситуацију да радим за рачуновође, порезе и таксе – искрен је Иван Брусић.

Стојановић напомиње да је и пре коронавируса понуда послова на тржишту у Србији била дефицитарна, а да је сада са гашењем многих грана дошло до драстичног повећања незапослености и веће потражње за запослењем.

– Али, понуда послова је опала. Донедавно су се људи који немају посао, а потребан им је новац, одлучивали за конобарисање, рад у шанку, у фирмама за обезбеђење… А данас је јако тешко наћи посао у угоститељству и услугама. Неке колеге тонци и расветљивачи, проналазе послове у агенцијама које раде рекламе, али и то није често – каже Стојановић.

И када су пре недавног новог таласа отказивања музичких догађаја, у кратком периоду олабављене рестриктивне мере, нико од наших саговорника није успео да бар делимично надокнади изгубљено време и превасходно новац. А нове одлуке о ограничавању рада свих објеката или евентуална забрана кретања задаће им “завршни ударац”.

– Било је само спорадичних случајева, који су организовани у стресу да ли ће их неко отказати у минут до 12 са ограниченим бројем људи и малом зарадом. Не може ништа да се надокнади, може једино да се направи неки систем у којем ће се наћи могућност да се и такве манифестације безболно одржавају или једноставно да све престане да постоји као што је био случај од марта. Нове одлуке ми дају до знања да ћу остати незапослен до даљњег. Тон мастори, техничари и лајт дизајнери на концертима су они људи за које сте сигурни да су у току концерта ту негде око вас или иза вас, али их углавном не видите док вредно раде свој изузетно одговоран посао. Слично је и сада када нема концерата – нико нас и даље не види. Једина разлика је што хиљаде тих људи сада више нема никакав посао – закључује Никола Врањковић.

У стању очаја

На ово се надовезује Стојановић речима да им период краткорочне нормализације пословања није омогућио да направе неке финансијске залихе, да врате све дугове према држави, закуподавцима, зајмодавцима…

– Нико не зна колико се може овако издржати. У нашем окружењу је након поновног скраћења радног времена приличан број клубова угашен баш из тог разлога. Лјуди нису били спремни да издрже нови финансијски колапс. После тога иде и овај нови са скраћењем радног времена. Не знам колико ће се још клубова затворити, колико њих ће отпустити раднике и колико ће се још њих наћи на ионако опустошеном тржишту рада – наглашава Синиша Стојановић.

Лилић подсећа да су овде мере доношене преко ноћи, што их је приморало да и оно мало заказаних концерата у последњем трену откажу.

– Сав труд и материјална средства око организације тих отказаних догађаја су пропала, што нам нико неће надокнадити. Страшно је што смо изгубили наду и нико више не покушава да било шта организује, пошто ништа више не зависи од нас. Питање је да ли ћемо и колико моћи да издржимо овако, без помоћи или неког јаснијег и дугорочнијег плана. И када се буде нормализовала ситуација са епидемијом, биће потребно још јако пуно времена да се све покрене, али никада више неће бити као што је било – закључује Владан Лилић.

Момиров истиче да од пролетос практично нема зараду, јер су му отказани сви већи послови планирани за ову годину.

– Мере су биле олабављене у два наврата. Могли смо да “радимо” неких 6-7 недеља, а у сваком тренутку постојала је могућност да се догађај откаже. Ситуација се из дана у дан компликовала и никада нисмо знали да ли ће се мере пооштрити или не, да ли ће нам сутра забранити концерт или не. Зарада је била минимална, покривали смо трошкове и то је све. Нова одлука о ограничавању радног времена суштински ништа не мења, јер ми не радимо од средине октобра. Озбиљан пропуст је направљен када су укинуте практично све мере почетком маја јер смо већ средином јуна имали велики број заражених и опет цело лето нисмо ништа радили. Свима који се баве овим послом јасно је да док се пандемија не заврши, од рада нема ништа. До тада, остаје нам да се сналазимо како умемо и надамо да ћемо имати чему да се вратимо – каже на крају Милош Момиров.

За све ово време Адамовић је успео да уради само осам ТВ емисија, а износ инкасираних средстава искључиво је покрио трошкове продукције истих, уз неизбежно плаћање дажбина према држави.

– Од 11. марта до данас имао сам осам радних дана. За осам месеци помоћ државе била је искључиво намењена за запослене. Фирме са свим трошковима пале су на терет власника, ставивши их у стање очаја. Сви су у кредитима, закупима, јер све се мора платити без икаквог отписивања дугова. Враћање у систем пословање не очекујем пре марта 2021. године, али повратак стручне радне снаге је тада неизвестан, јер питање је да ли ће их бити на располагању. Укратко, за повратак бизниса на старо биће потребно неколико година у пуном обиму пословања. Тешка је будућност овог сектора. Нисам оптимиста и мислим да ће нашој бранши бити потребна једна врста ресета – закључује Владан Адамовић.

Извор:НоваС

MD MONTEL