ХАЈКА НА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ: Извор Здравља Или Болести?

Kolubara

Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића „Свето Причешће: извор здравља или извор болести?“

Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког вијерника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хљеба и из једне Чаше”, а да се притом избјегне сваки физички контакт са другим људима.

То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хљеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспије у наше руке. (…)Све ово важи и кад је ријеч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хљеб предложења који ће постати Хљеб живота као Тијело Христово неко мијеси и пече, прије и за вријеме Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће вијерних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а послије Причешћа вијерних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Сљедствено, колико је кашичица употребљено не мијења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избјећи. (…)

Сљедствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завјеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили.

Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису вијерници, убише се од бриге за вијернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вјере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (…)

Ми дубоко вјерујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тијело Христово, самим тим Хљеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога слиједи и наша вјера да је оно Лијек бесмртности, како га је већ почетком 2. вијека по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (…)

На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било гдје, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује еx опере операто, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз вјеру, љубав, благодарење и подвиг.

Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до сљедеће чињенице: свето Причешће јесте Хљеб живота, Чаша благослова и Лијек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вјером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.

Извор: Националист

MD MONTEL