НАЈТУЖНИЈА СРПСКА ЉУБАВНА ПРИЧА: Тајни дневник открива како су се волели ЛЕНКА И ЛАЗА КОСТИЋ

Kolubara

Једна од најпотреснијих и најдирљивијих љубавних прича за које је Србија чула, она између великог Лазе Костића и лепотице Ленке Дунђерски, све оставља сузних очију и ускомешаних осећања. Силина и трагедија љубави овде се преплићу у пуном јеку, на површину “избацивши” све страхове, наде, унутрашње битке и чежње заљубљеног пара.

Плод ове велике и драматичне романсе са кобним крајем је и најлепша српска љубавна песма “Санта Мариа делла Салуте”, којом је тада већ остарели сомборски поета заправо подигао Ленки непролазни и величанствен споменик.

Јелена Ленка Дунђерски била је ћерка Лазара Дунђерског, имућног Србина у Војводини, великог произвођача и трговца житом и Лазаревог кума и добротвора. Била је мезимица и понос своје богате и угледне породице, а красила ју је изузетна лепота, плаве очи, витак стас и изузетна памет – говорила је неколико језика, свирала клавир, путовала…

Двадесетдевет година старијег и већ прослављеног песника Лазу Костића Ленка је први пут срела у Челареву, 1891. Нјој је била 21, а њему 50. О томе судбоносном сусрету Ленка је у свом дневнику записала:

“* Данас сам га видела први пут. Има гибак, поносит ход, принчевско држање. Разбарушене је косе, узвинутих бркова који више одају неки театарски ефекат, очију округлих и испупчених, у којима се огледа велика умност и душевна дубина…

* Господин Лаза је све даме шармирао, а мени је уделио комплименте на пет језика. Чини ми се да је своје очи упирао највише у мом правцу. Касније ми је рекао да не постоји клавирска композиција која би изразила неземљаско плавило мојих очију. Да, баш се тако изразио и још, да ће ово летње поподне унети трањи немир у његово срце…”

— Лета господњег 1891. године

Наредне четири године Лаза и Ленка често су проводили време заједно. Песник је по доласку из Цетиња често одседао у породичном дворцу Дунђерском и Хотелу “Краљица Јелисавета“.

“Дани ми неизмерно брзо теку у друштву са гдином Лазом. Тек у њему видим шта је живот. С њим никада не може бити досадно!”

— На Огњену Марију 1891. године

“ Зар има годину дана како смо се срели? Цело вече сам провела у друштву г. Лазе, забављао ме је, плесао са мном. ”

— О Духовима 1892. године

Између њих се родила љубав, али је Костић, сматрајући се недоличним и престарим за Ленку, одлучио да се повуче.

“Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега? Да ли сам ја волела илузију? Али то не може бити. Ја волим песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан, те стар, те није за мене… Толико сам му пута писала, понављала, не вреди. Али борићу се и изборити за њега. Нјему треба помоћи. Морамо да се састанемо.

* Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен неком душевном борбом, разбрушенији и немарнији него иначе.Водили смо озбиље и мучне разговоре.

– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу.

– Али, г. Лазо, зашто се не бих удала за вас?

– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан – понављао је.

– Кад жена воли, на све је спремна и у својој љубави и све ће да окрене за своју срећу. Ви се нечег бојите, г. Лазо?”

— Око Божића 1893. године

Прво је боравио у манастиру Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном Јулчом Паланачки из Сомбора.

“Готово је све. Он се оженио! Да ли је могао да буде свирепији? За кума је позвао мог оца! Савршен злочин, без трага. Али зашто? Шта сам нажао учила? Зашто се оженио за богатство и само због тога? Чујем, није ни лепа, ни млада, само миражџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали? Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот?”

— О Малој Госпојини 1895. године

Два месеца касније, док је Лаза био на меденом месецу са својом новопеченом супругом, Ленка је изненада умрла 8. новембра 1895. године у Бечу, на свој 25. рођендан.

“Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Лјубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…”

— 7. новембар по старом календару 1895. године (последњи запис у Ленкином дневнику)

Упркос званичној верзији њене породице која казује да је Ленка умрла од “тифусне грознице” њен дневник (чија аутентичност никада није потврђена) даје наговештаје да се девојка отровала збор неостварене љубави. Можда би најтачније било рећи да је од туге “свиснула” како то и сам Костић говори у својој поеми.

Вест о смрти несуђене драге Лаза Костић је примио у Венецији. Након тога отишао је у цркву Госпе од Спаса – Санта Мариа делла Салуте, да се моли и тражи опроштај. Вероватно су се још тада, у његовој измученој души јавили први стихови песме коју ће уобличити пуних 14 година након Ленкине смрти и непуну годину пре него што ће јој се и сам придружити.

И тако је настала “Санта Мариа делла Салуте” – најлепша љубавна песма написана на српском језику, крик и очајнички вапај за изгубљеном љубављу Лазе Костића и Ленке Дунћерски.

“…Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Санта Мариа делла Салуте.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Санта Мариа делла Салуте.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Санта Мариа делла Салуте.”

— одломак из песме “Санта Мариа делла Салуте”

Извор: Историски Забавник

MD MONTEL