Да се не превари народ у вези уласка у НАТО

ФОТО: Дане Чанковић на митингу „Народ говори“ који је одржан у Бања Луци 27.03.2008. године

JP Putevi Brcko

Овај текст је настао вођен народном пословицом „У страху су велике очи“. Она најбоље описује интуитивну реакцију народа да са појачаном пажњом и посебном опрезношћу наступа у ситуацији када нико одговоран и на озбиљан и директан начин не пријети Републици Српској, а опет дубоко у срцу народа осјећа се опасност.

Република Српска и Срби у њој су у метафизичко узрочно посљедичној вези. Што је Срби више воле и јачају је, то је она већи гарант њиховог физичког опстанка и идентитета (српског). Република Српска је настала 9. јануара 1992. године, тако да Социјалистичка република БиХ нема правни континуитет са Дејтонском БиХ која је настала 21. новембра 1995. међународним уговором (Дејтонским споразумом). Настала је тако што су Бошњачко-хрватска федерација и Република Српска (обје имају своје територије) тим међународним уговором пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције Дејтонске БиХ (која је државна заједница и као таква нема територију), а суверенитет као највише право остао је у ентитетима (БХ федерација и РС).

У политици често није као што изгледа. Зато у политици често најбољи успјех имају политичари илузионисти. Они имају дар да створе ситуацију, која је илузија за народ, у којој народ закључује баш онако како му одговара, све док не услиједи отрежњење, а онда је често касно. Политичар је своје одрадио. Постоји и прикривена превара политичара. Једна се може описати реченицом – Једни политичари (кад су на власти) потписују, говорећи да то није то што су потписали, а други (кад дођу на власт) управо реализују потписано, говорећи, они претходни су то потписали и ми морамо то реализовати. Кривица се пребацује са једних на друге. Подразумијева се да је у том случају ријеч о оним стварима које народ очигледно неће, а политичари из разних разлога управо то морају спровести у дјело.

Велики проценат српског народа и у Српској и у Србији је против учлањења у НАТО.

И то није само због тога што је НАТО извршио агресију 1995. и 1999. на Републику Српску Крајину, Републику Српску и Србију, већ понајвише што би пут уласка у НАТО био пут нестанка Српске, а кроз један сложен и дужи процес промијенио би се и суштински и православни идентитет српског народа. У том реалном страху за опстанак Срба на овом простору, нека ми буде дозвољено и да погријешим у сљедећем изношењу могућих догађаја.

Власти Србије и Српске на ко зна које начине и из којих разлога притиснуте су у захтјеву Запада да, рецимо и Србију „убаце“ у НАТО. Најједноставнији начин да се то уради јесте да прво Срби омогуће да БиХ уђе у НАТО. Тада би Србија као зрела крушка пала у НАТО, јер један већи дио Срба би се већ тамо налазио. Све би то пратила, условно речено, „шаргарепа“ у економском али и политичком плану. То би се одвијало прво у корист Запада и њихових корпорација. Могуће је, да Запад предсједнику Вучићу понуди лидерску позицију у региону како би, прије свега Запад у политичком и економском смислу остварио своје интересе на Балкану.

У четвртак, 26. новембра о.г. Небојша Човић у телевизијској емисији на оптимистичан начин причао је о враћању Косова и Метохије под контролу Србије, дајући примјер – Азербејџан је Србија а Нагорно Карабах је Косово и Метохија (Карабах је враћен Азербејџану). Паде ми на памет нечија опасна идеја – укините Републику Српску, вратиће вам се Косово и Метохија. Да се разумијемо, потписник ових редова носи идеју – Косово је Србија и нека буде независна Српска, па онда на референдуму да народ одлучи у каквим односима ће бити Српска и Србија.

Дакле, ако не дај Боже, Београд којим случајем буде помагао да нестане Република Српска тако што би се омогућио улазак БиХ у НАТО, не да се Београду неће вратити Косово и Метохија већ ће услиједити даља дезинтеграција Србије (Војводина, тзв. Санџак). У суштини све је до нас, наше храбрости, мудрости али и визије. Да би српски представник у Предсједништву БиХ гласао за улазак БиХ у НАТО, а у „страху су велике очи“, потребно је да мјесто Додика у Предсједнишво БиХ дође неко други. У том смислу видјећемо кога ће у наредном периоду медији у Србији подржати.

Милорад Додик, да не наводим разлоге сигурно неће дати нови, а неопходни потпис у Предсједништву, како би БиХ ушла у НАТО. Додик може да изгуби власт, намјерно или не, и да неки други српски представник у Предсједништву БиХ да сагласност за њен улазак у НАТО, правдајући се тиме да је Додик потписујући документ Програм реформи БиХ (децембар 2019.), који је упућен у сједиште НАТО-а заправо дао сагласност да БиХ уђе у НАТО. У том документу, који је Додик потписао, стоји да је неопходна нова одлука Предсједништва БиХ о уласку у НАТО. Међутим, ако се ради о оној превари, једни потписују а други реализују, они ће преварити народ и урадити како им је неко са Запада наложио, „убацити“ БиХ у НАТО.

Да српски народ не би био преварен и да сигурније и мирније дочека будуће догађаје неопходно је да Народна скупштина Републике Српске усвоји закон, у којем би неовлаштено гласање српских представника у заједничким институцијама БиХ (дакле без одлуке Народне скупштине РС, као и без обавезујућег референдума) о чланству у међународним војним савезима (НАТО), било ново кривично дјело и то из групе кривичних дјела против уставног уређења Републике Српске. Уколико не дође до усвајања таквог закона, могуће да је припремљена прикривена али огромна превара српског народа од стране његових политичара из које могу произаћи непредвидиви догађаји.

ФОТО: Протестна шетња „Ми нисмо за НАТО“, одржана у Бања Луци 24.03.2010.

 

 

Предсједник СНП – Избор је наш
Чанковић Дане

MD MONTEL