О Богу и Карми

JP Putevi Brcko

Пише: Радгост Сварожић

Пре неке две, три недеље, оних дана када је снег био најбељи, кренула сам до колибе Мудре Шаманке, јер су ми снежни ковитлаци као и претходних година покренули одређена питања у глави.

Требало ми је неких сат хода до ње, кроз ненасељен део, ка шуми у којој је тренутно боравила. Са мном је кренула моја црна керуша, и сад је узбуђено пратила зечје и птичије трагове. Људских није било.

Ум ми је уронио у белило и тишину, па сам још једном прошла кроз оно о чему сам ових дана најчешће мозгала. Дакле, шта је карма илити судбина? Да ли је одређена? Да ли је неке ствари неопходно „одрадити“? Да ли сносимо последице за грехе, било из прошлих или из садашњег живота?

Као неко ко се годинама бави астрологијом и самоанализом, наравно да ми није било први пут да се замислим над овим питањима. Занимљиво је да сам сваки пут долазила до нешто другачијих одговора. И овог пута сам осетила да се неки делови старог не уклапају и да ми је потребно да поново пресложим раније одговоре и да их изгланцам новим искуствима.

Последње до чега сам дошла је гласило овако некако: виша интелигенција је створила апсолутно све, самим тим и одређене законе. Уколико на било који начин ометамо појединачни или свеукупни напредак (еволуцију), морамо сносити последице тога.

Али, ко је тај ко збраја позитивне и негативне поене? Мора бити Бог… Ипак је он свуда и све види, тако да… то би морало бити логично.

Чим сам закорачила у шуму, променила сам начин гледања како бих нашла колибу. Угледах врата и уђох уз благ наклон. Мудра Шаманка је седела на троношцу и љуштила орахе. Помазила је керушу и дала јој један неољуштен. Мени је показала троножац насупрот себи и рекла: „Данас си Бог.“

Као и свака мудра учитељица знала је шта ме мучи. Често је користила игру улога да би ми разјаснила неке недоумице.

Седела сам мирно неколико тренутака, а онда су кренуле слике… Посматрам свет, људе обузете свакодневним пословима и бригама. Деловало ми је као да тумарају без икаквог циља и у том тумарању се повремено сударају, одбијају једни о друге и настављају да се крећу по инерцији. Изгледали су ми збуњено, изгубљено, без икакве представе шта и зашто раде. Али најупечатљивије од свега је било то што су сви били спуштених глава. Из те позиције наравно нису могли да виде ништа осим својих стопала и тла по којем ходају.

Осећала сам неизмерну очинску љубав према њима и безрезервно их засипала њом. Било ми је јасно да апсолутно нису свесни тога. Толико су окупирани својим бесциљним тумарањем да је то све нашта обраћају пажњу.

Била сам тужна што видим своју вољену децу како улудо траће дар живота, очајни, несрећни, незадовољни, изгубљени… Покушавала сам да нађем начин да приволим било кога од њих да подигне главу и осетивши моју љубав осети сву радост живота. Да схвати какав дар има и проживи нешто чаробно и прелепо. Наравно да нисам могла да утичем на њих, јер би то било уплитање у слободну вољу, а да ли отац може дати шта драгоценије свом детету него апсолутну слободу?

После ових мојих проживљавања које је пратила делом своје пажње, упитала ме је: „И? Шта сад кажеш? Да ли и даље верујеш да Бог кажњава? Да је неопходно да пропатиш?“

Да ли је потребно рећи да је то искуство умногоме изменило мој поглед на Творца, карму, па самим тим и живот уопште?

Психолошки посматрано, можемо рећи да сами себе кажњавамо за поступке које сматрамо непримереним у било ком смислу. Никакав Бог нам за то није потребан. Али моја порука би била: подигните главу, погледајте око себе, сагледајте сву лепоту стварања. Реците и другима да погледају горе и осете безусловну љубав којом нас Универзум обасипа. И наставља неуморно да ствара кроз нас, не би ли нам помогао да искусимо све оно због чега смо и пожелели да се нађемо баш сад и баш овде, у средишту Његовог срца.

MD MONTEL