РАБИЈА БОСНИЋ ДОНИРАЛА БУБРЕГ И СПАСИЛА ЖИВОТ РАДНОМ КОЛЕГИ

Kolubara

Рабија Боснић, засленик Пете Гимназије у Сарајеву као педагог, свом радном колеги који се борио за живот, дала је највриједнији поклон, дио себе.

Наиме, ова Сарајка била је донор бубрега свом радном колеги прије три године.

– У канцеларији заједно смо пили кафу, разговарали смо о свему. Био је све слабијег здравственог стања, те када је отишао на претраге и када је хоспитализиран, установљено је да су му оба бубрега отказала. Био је то мало шок, али заиста нисам била упућена шта се човјеку дешава када мора да иде на дијализу. Нисам имала никог у породици, нити неког ближе да бих нешто више знала о томе – на почетку разговора присјећа се Рабија.

Каже како њен колега није желио да иде на боловање, већ је ишао на дијализу у ноћним сатима, како би ујутро могао доћи на часове.

– Није желио да нешто губи и вјероватно уз силну жељу да настави са нормалним животом иако је дијализа силно тешка јер исцрпи организам. Гледајући то, питала сам га шта се може урадити, казао ми је да је трансплантација једино рјешење. Након једног прегледа казао ми је: „Замисли, кћерка ме је питала је ли мој бубрег мали да ти ја дам свој бубрег“. Ја нисам имала времена да о томе размишљам, рекла сам не долази у обзир, дат ћу ти ја бубрег. То је било спонтано и нисам се премишљала да ли то требам или не урадити – наводи Боснић.

Каже како је и његова супруга прије тога ишла на претраге, али да се испоставило да не може бити донор.

– Установљено је да ја могу бити донор али било је компликованије извести захват јер смо различите крвне групе. Трансплантација није могла бити обављена у БиХ већ смо почели скупљати средства да идемо вани. Планирано је да се то уради у Француској. И у Француској су нам радили претраге да буду сигурни да се то може урадити. А морала сам ићи и на суд части како би се утврдило који је мој мотив што дајем бубрег колеги – каже Рабија.

Истиче како је комисији на суду части морала појаснити да ли она то ради добровољно или из неког другог разлога који није частан.

– Ти људи су након моје изјаве остали без ријечи. Казала сам да је он један од људи који су бранили наше животе, бранили су и мој живот у рату и да ја осјећам потребу да му се одужим. Био је и рањен и то је једним дијелом било и у моје име. Казала сам и да ми га је жао као човјека, млађи је од мене и да треба да буде са својом породицом. Да треба да доживи да му се кћерка уда, да добије унучад. Људи су остали без ријечи, неки су и заплакали – казала је.

Истиче како је извршена трансплантација те да је све добро прошло.

– И дан данас смо добро. Он иде на више контрола. Ја ово схватам не као моју дужност већ људску потребу да помогнем. Хвала драгом Богу па сам могла и то и урадила. Ја сматрам да смо ово тијело посудили па ако тај бубрег може још некоме послужити зашто то не бисмо и урадили. Само ми је жеља да буде добро, да му што дуже послужи. И ја да будем добро – каже Рабија.

Истиче да је добила много награда и захвалница за свој поступак.

– Награде и признања која сам добила нису обавезујућа, али постиде човјека. Моја жеља је да мој поступак буде примјер и другима да се може спасити нечији живот. Ако је човјек у неким зрелијим годинама и нешто је проживио, па зашто да не помогне. Његова кћерка је имала само 15 година и њен живот тек почиње да би она дала бубрег – наводи.

На крају Рабија истиче како би наша држава требала давати финансијску помоћ када неко жели да обави трансплантацију, те да се људи ослободе дијализних апарата и да им се да прилика да живе.
Извор: ИнфоБрчко

MD MONTEL