Индиго, фића, касета… 101 ствар коју више не користимо

Foto:Jiri Duda / Česká ilustrační fotografie;Yuval Helfman / Alamy ;Ken Blaze / Stockimo / Alamy; Torsten Sukrow/SULUPRESS.DE / AFP ; Wavebreak ; Vladimir ; Vincenzo Lombardo / robertharding ; Peter Scholey / ImageSourceIsaakjan / Alamy; hutterstock By Veronika Kovalenko

Kolubara

Аудио и видео-касете, индиго папир, наливперо или машину за ручно млевење меса неко још можда и користи, али је тешко поверовати да неко сад снима податке на флопи-диск, шаље поруке на пејџер, фотографише “идиотом” и игра се тамагочијем, а још мање да окреће бројчаник телефона, носи најлон чарапе са длакама, меље тек испржену кафу из пржуна на ручном млину, кошуље глача пеглом на жар, а храну и пиће држи у ајскасни.

О свим тим, и многим другим, стварима пише Ана Ристовић у недавно објављеној “Књизи нестајања” (Архипелаг). Позната песникиња у књизи са поднасловом “кратка шетња кроз ишчезло” сабрала је 101 свој запис о стварима, од оних малих попут укоснице до већих као што су “фића”, “стојадин” и црвени киоск, а нашло се места и за телефонску говорницу, каљеву пећ, па и једну содаџијску радњу.

“Њено златно време био је крај осамдесетих и почетак деведесетих, када су видео-клубови планули по подрумима, гаражама, изнајмљеним становима; тамо си долазио поштујући правило да касета коју си изнајмио буде премотана, тј. враћена на почетак. У њима су се својевремено куповале и празне касете које су биле употребљене за снимање омиљених музичких спотова са МТВ-а или оних са ТВ-а”, пише Ана Ристовић.

Телевизори су тада имали катодне цеви, на њима су понегде били хеклани миљеи (шустикле) или реплике венецијанских гондола, а за оне црно-беле било је смишљено нешто што се звало колор филтер, који је, пише ауторка, први и једини пут видела као дете када је кум њених родитеља намакао ту пластичну фолију преко екрана пред пренос фудбаске утакмице јер је било “важно разликовати боју дреса и фигуре”.

“А када је спуштен вео, узавреле су боје. Била је то, заправо, нека чудна мешавина зелене, црвене и плаве са пропламсајима жуте која је додатно доприносила збрци неразликовања. Јер, сада су се сви преливали у папагајским бојама, без обзира на то да ли су им дресови били црвено-бели или црно-жути или црно бели; и оно што није требало да буде обојено, било је обојено, а мали телевизор ‘ЕИ Ниш’ буктао је зајапурен као тинејџер који је урадио нешто за шта зна да није ни смео и сада не зна како да се из целе ствари испетља”, описује ово “чудо технике” песникиња.

Зашто баш те ствари?

– У почетку сам бирала предмете који не припадају некој древној прошлости, већ су на неки начин имали кратак рок употребе, попут аудио-касете, видео-касете, флопи-диска и неких геџета, неке ствари које су биле неопходни део некадашње технологије, коришћене до пре неких 10-20 година и припадају 20. веку, а данас немају малтене никакву употребну вредност. А онда сам интересовање проширила и на неке старије ствари које нисам имала прилике сама да видим, али ме истраживање преко књига и интернета водило до њих. То је, на пример, ајскасна, првобитни фрижидер, или содаџијска радња у којој никада нисам била. Онда сам почела да питам и старије генерације за неке ствари које поседују или су поседовали да ми испричају нешто о њима – каже Ана Ристовић.

Међу тим стварима које су користиле старије генерације су и “цвикер, лорњон, монокл”, сат са кукавицом, па и “кутија за цигаре са птицом хваталицом”, ручни миксер или ручни аспиратор, поред креденца у ком је машина за ручно млевење меса, био је дрвени фрижидер или ајскасна, коју су средином 20. века снабдевале ледаџије са Ташмајдана, а у кухињи, негде код “куварица” и свеске с рецептима и ручни млин за кафу, као и пржун (“мали, ручни, припитомљени пакао” који “зелена зрна кафе претвара у смеђа”)…

И ту је “смедеревац”, јер “домаћице су се клеле у његову брзину – био је то најекспреснији шпорет међу шпоретима”.
“На шпорету званом ‘смедеревац’ могао си и да куваш, и да се помоћу њега грејеш, и у доба санкција и оштрих оскудица, срећан је био онај ко га је поседовао”.

На помен овог шпорета, примећујемо да се он користи и данас, као и још неке ствари из “Књиге нестајања”, попут албума са фотографијама, плеханих шоља, хауби за косу (истина, у салонима само), грамофона и плоча… Како на то гледа ауторка књиге?

– Као на предмете који су можда технолошки застарели у неком смислу, неки други апарати су их превазишли, али без њих и даље не можемо. Они и даље постоје као нешто што употпуњава нашу свакодневицу, а све ређе се користи. Узмимо споменар. Не знам колико деца данас користе споменаре, али они и даље постоје, као и лексикони, иако се забава деце данас своди на нешто друго. Књига није замишљена да буде архива оног што је заувек нестало, него онога што полако ишчезава, дајући предност неким другим, модернијим стварима – каже Ана Ристовић.

Предмети о којима пише, признаје она, буде носталгију, “с тим да та носталгија носи са собом и свест да прошло време није нужно и боље време”.

– Наравно, не могу бити носталгична према данима рестрикција струје, опште несташице… Али можда сам носталгична за собом самом из тог доба, јер младима ствари другачије изгледају из њихове перспективе, пре свега због њихове невиности и наивности – наводи она.

Према некима од ствари, као што су ролшуе или писаћа машина, осећа се далеко личнији однос ауторке него према неким другим стварима. То потврђује и она.

– То су углавном они предмети за које ме везују сећања на детињство и рану младост, а и даље их чувам. На пример, чувам ту писаћу машину, иако је неупотребљива. Њу је користио мој отац (песник Александар Ристовић, оп. аут), касније сам и ја на њој куцала своје прве песме. Грамофон и даље поседујем, али немам одговарајућу иглу за њега, требало би да је набавим, па да га активирам, као и грамофонске плоче које не могу да слушам јер ми грамофон не ради. То су све неке ствари које имам и даље у свом стану. Или петролејска лампа, која ме подсећа на дане рестрикције струје осамдесетих година када без те лампе ноћу није могло да се функционише – наводи Ана Ристовић.

Пишући о неким од предмета, подсећа на време када се ишло на часове домаћинства, на таблама се писало кредом и часови биологије су се држали уз графоскоп, а на физичко се носиле цвичке (балетанке, “биле су од црног скаја и са меканим сивим ђоном од вештачке преврнуте коже који се страшно клизао”), носили се грејачи за ноге (“непрестано нас подсећајући да је свако време време за ВЕЖБАЊЕ и за ДИСКОТЕКУ и за поскочне кораке”)…

На време када су се сакупљали се хербаријуми, ужинале се виршле у земички из црвеног киоска (“пионир продаје брзе хране у Београду и место оког којег се, седамдесетих и осамдесетих увек стварала гужва”), жвакале цигарет-жваке, играли се ластиш и кликери, играчке су биле клик-клак и јо-јо, правиле се скијице од гајби, мангупи су носили праћке, а на транзистору се слушали “Озон”, “Облак у бермудама” и “Дискомер”.

“То је исти онај радио-транзистор који је твојој мајци док те је рађала у болници у Народног фронта, твој отац слао преко конопца, до прозора собе на трећем спрату”, пише Ана Ристовић.

Било је то и време када су се на улицама виђале “фиће”, “стојадини” и “трабанти”.

“Био је то један од ретких некадашњих аутомобила које када погледаш схватиш да у тебе гледа лице крупних разрогачених очију-фарова, мајушног носа и металних-браник уста развучених целом дужином у суздржани, притајени осмех. У тебе је гледало детиње аутомобилско лице које те је толико година суочавало са једноставношћу, суштинском наивношћу једног доба које се више никада неће поновити. Сличне очи-фарове имали су и ‘рено 4’, ‘фолксваген-буба’, ‘трабант’ и ‘спачек’, па и нешто каснији ‘стојадин’, мада је ‘фића’ сасвим сигурно имао највеће и најзачуђеније очи од свих”, део је описа овог аутомобила из пера песникиње.

“Фићу” је сменио “југо”, а транзистор вокмени.

“Крив је био ‘Флешденс’, ‘Футлуз’, ‘Брејденс’ и сви ти филмови осамдесетих које су тадашњи тинејџери гледали да би онда од родитеља тражили да им купе вокмен. Наравно, вокмен није могао без поменуте касете. Он је тражио још нешто што је одлазило у историју, а то су биле ролшуе. Вокмен је сахранио МП3, а ролшуе – ролери”, бележи на почетку записа “Вокмен” ауторка.

Касете, каже, чува и данас.

– Имам још неке касете на којима сам снимала саму себе као дете, глумећи да водим радио емисију. Подсећају ме и на оно време када смо снимали музику и правили неке своје плејлисте. Наравно, те касете које чувам су и доказ мог тадашњег, а и данашњег, музичког укуса и сазревања и имам их прилично много. Али ми тренутно недостаје касетофон да би их слушала – прича Ана Ристовић уз осмех.

Да може у неки кофер да спакује предмете о којима је писала, шта би то било, шта би сачувала?

– Тај кофер би свакако био онај који помињем у књизи, кофер без точкића. А свака од тих ствари ми је драга, не бих знала шта да одаберем. Понела бих свакако писма и разгледнице, поготову оне из места бивше Југославије које сам добијала од пријатеља са летовања, писма којима смо комуницирали раније. Имала сам обичај да се дописујем са другарима из школе када смо на летовању. Ја сам, на пример, негде на летовању и шаљем писмо. То писмо често стигне после мене, али није важно, то је један значајан траг. И свакако бих сачувала и те касете. Једина ствар са којом заиста не знам шта бих, јер не знам чиме бих могла да га покренем, то је флопи-диск. Ја и данас имам неке флопи-дискове са својим песмама, као бекап, али њих да отворим нигде не могу – прича нам она.

Вероватно се свако ко је пуштао касете сећа и размрсивања кад се она упетља у вокмен или касетофон (пинцета, маказице, трака, па неизбежна оловка за намотавање), а и флопи-дискови имали су своје минусе, форматирање и мало простора.

О (не)могућностима флопија, Ана Ристовић бележи анегдоту у којој син објашњава мајци зашто комшиници не може да пребаци цео филм на њега, него само “схортцут”:

“Кево, то ти је као да си купила нову бунду и ставила је у плакар. Можеш да на цедуљици напишеш: ‘Бунда је у плакару’ и, док си код куће, када погледаш у цедуљицу, отвориш плакар и бунда је ту. Ако хоћеш да покажеш бунду комшиници, и понесеш само цедуљицу (схортцут), она ће лако схватити где се бунда налази, али када отвори свој плакар, неће моћи да је види”.

Ана Ристовић пише и да се раду на рачунару учила на “Галаксији”, чији је идејни творац Воја Антонић, подсећајући и да је истоимени часопис ономад покренуо акцију да свако направи свој рачунар, објављујући комплетно упутство. И док су мајке кројиле одећу по кројевима из “Бурде” (о којима такође пише), деца су правила рачунаре.

Шта смо преласком са писаћих машина на тастатуре, а са писама на мејлове добили, а шта смо изгубили?

– Много тога смо добили, свакако. Промениле су се и активности и сам начин размишљања, бар кад је реч о нама, писцима и односа према тексту. Некада је то било много теже. Ја, додуше, и даље прво пишем руком, па онда то уносим у компјутер. А раније, ако сте морали да исправљате неке ствари на машини, морали сте да их прецртавате и бришете коректором, а машине су биле и бучне. Писала сам о томе како сам морала да постављам јастуке испод ње да се не би комшије буниле, а сада можете да радите до касно у ноћ. У том смислу компјутер има многе предности у односу на стари начин записивања текста. Али опет, писаћа машина за собом носи печат нечег можда интимнијег, личног, што компјутери које дограђујете и мењате сваких неколико година нема – сматра Ана Ристовић.

А међу предметима који су, како каже ауторка, имали кратак рок употребе одмах падају напамет пејџери. Пејџери су могли да се виде деведесетих, они млађи су их евентуално видели у серији “Жица” (Њире), а песникиња се сећа и поруке о којој се тада причало: “Сине, молим те, врати се кући, заборавио си пејџер. Тата”.

“Поменути син данас вероватно користи смарт ХПЦМX Галаџy РАЦВ ОМЕГА XXЗ телефон који му сам одговара на поруке и када он то жели и када не жели”, пише Ана Ристовић.

Тај телефон далеки је потомак телефона од бакелита на ком се број бирао окретањем бројчаника, више него успешно надмашио је и некадашње полароид фотоапарате и “идиоте”, у њему су и некадашњи вокмен, и дигитрон, и албум са фотографијама, и транзистор, и телефонски именик…

И нема каблова, чак ни оних у облику привеска, као ни телефонског двојника. За оне који су заборавили ко је то, ту је запис Ане Ристовић:

“Готово по правилу, сви телефонски двојици били су склони дугометражним телефонским разглабањима, чинило се, у ствари, да је телефонски двојник особа која и не чини ништа друго осим што по читав дан телефонира. Код оних склонијих теоријама завере двојник је у време бивше Југославије, а касније и с почетка Милошевићеве владавине био шпијун који је проверавао ваше политичке ставове и једва чекао да особи са којом причате оплетете и опљујете председника и државу”.

Извор: нова.рс

MD MONTEL