СВЕТИСЛАВУ БАСАРИ НИН-ова НАГРАДА ЗА ИДЕОЛОГА ГОДИНЕ

Kolubara

Пише: Никола Трифић

Да ли је неко изненађен — није. Да ли се очекивало —  јесте. Да ли је могло дручачије — није. Да ли су и жири и добитник знали да ће и овогодишња НИН-ова ујдурма изазвати опречне — махом негативне реакције — јесу. На крају крајева, то им је и био циљ. У процесу уништавања културног идентитета једног народа; у процесу спрдања са његовим културним наслеђем — од пресудне је важности изазвати публицитет. Смех није смех ако остане у четири зида. Наш ироничан смех упућен њима, је њихов славодобитни смех упућен нама. Они су победили! Да ли је то добро — није. Да ли је то трагедија — јесте. Трагедија звана НИН! Овакав НИН.

НИНОВА ЛАКРДИЈА „AUFLAGE“ (издање) 2021. за 2020.

Одавно је свима све јасно! Ако је НИН-ову награду својевремено по угледу на значајна европска књижевна признања основао Велики (са великим В) Борислав Михајловић Михиз, и ако је иста временом постала најпрестижније књижевно признање на „југословенском“ простору — права авангарда књижевне речи, онда је та — некада велика НИН-ова награда од 2009. од када се налази у власништву компаније „Рингиер“, постепено, свесно и тенденциозно сведена на ниво идеолошком муља, блата и смећа! На жалост постала је културни образац „аутошовинистичке фарсе“, ништа друго до дебело црево за складиштење фекалних материја — није згорег поновити: свесно и тенденциозно трованог српског тела, које након пуштања у етар требају да диктирају тренд „мисли и дела“ нове епохе. И у контексту тога, мора се признати да је НИН-ов жири ове године био домишљатији него лани. Саша Илић (није реч о бившем фудбалеру Партизана) није смео да се понови. Теофил Панчић и његови јахачи националне свести и друштвене грбаче, одлучили су се за Светислава Басару и „Контраендорфин“! Предвидљив, очекиван, али и сигуран избор. Е сад, да ли је писац добио награду, или је награда добила писца, односно — да ли је од овакве НИН-ове награде већи чак и овакав Басара, и ко је у целом том „чуду“ више профитирао, тешко је рећи. Иначе, ово је Басари друга НИН-ова награда. 2006. награђен је за роман „Успон и пад Паркинсонове болести“. Да ли му је тада НИН-ово признање додељено као компезација за недодељевиње истог коју годину раније за његов најбољи роман „Фама о бициклистима“, из овог угла није ни важно. Важно је нешто друго: 2006. ону праву НИН-ову награду, заслужено је добио онај прави Басара. 2021. за 2020. оваквог НИН-а, добио је овакав Басара. Народски речено: Нашли су се!

Но, ако вам се ове речи чине као грубе и неумесне у сврху критике једног књижевног признања, позваћу се на оно: Одавно је све свима јасно! НИН-ова награда до 2009. године је била награда за књижевност, а од 2009. „књижевност“ у имену НИН-ове награде је само обланда за у којој је упакован идеолошки фил; и једино кроз призму идеологије — и то оне погане „Дрезденске из 1928.“, можемо посматрати и овогодишњег НИН-а и његовог лауреата Светислава Басару. Што се тиче награђеног романа „Контраендорфин“? Скромно мишљење: Уз присуство оног „Басаријанског“ безобразлука у прекомерним дозама у самом делу — добар роман. Без дилеме: Басара је озбиљан писац.

ЖИРИ НА ЧЕЛУ СА ТЕОФИЛОМ ПАНЧИЋЕМ

Не вреди ни коментарисати!

ВЕЛИКИ БАСАРА И МАЛИ СВЕТИСЛАВ

Најтеже је бити свој и слободан, назавистан; можда као онај Његошев „сирак без иђе окога“ и тако ризиковати да вас неки од јаких ветрова који немилице дувају и са запада и са истока почисте са лица земље. Слободни уметници и независни интелектуалци нису потребни никоме. Такви таворе на друштвеној маргини, далеко од јавног живота. Слободан човек је претња! Бити „слободан“ истини за вољу никада није било ни спонзорисано ни популарно, али је парадоксално то, да је потражња за таквим људима најмања баш у овом наводном „демократском“ добу. Данас је исплативо бити војник, изабрати страну и обући униформу неке од многобројних „армија“ друштвеног спектра. Зато је друштво постало отворено тржиште; обична бувља пијаца за куповину потенцијално корисних људских глава. Ипак, ако сте мислили да купују само ови на власти, за своју потребу и за своју ствар, или ако тако хоћете — за свој ћеф, грдно се варате. Истина: купује „Манчестер сити“, али је на тржишту прилично активан и „Манчестер јунајтед“, или у нашем случају: уједињена опозиција, и то не политичка — него друштвена, не опозиција актуелној власти, него опозиција доминантном соју српског народа — тобожна алтернатива; опозиција нуклеусу нашег етноса — Стефану Немањи и Светом Сави, односно опозиција званичној српској историји. Такве структуре могу и не морају бити заступљене кроз политичке партије, али су све присутне на разне начине: кроз невладин сектор, назови „елите“, медије, и наравно, кроз културне институције. И оно што је битно истаћи — те структуре, директно или индиректно, богато плаћају сваком ко приступи њиховим редовима. А ако се вратимо на део приче о војницима и униформи: Светислав Басара има довољно талента, али и довољно шарма, знања и звања, да на своју одабрану униформу прикачи генералске еполете. Наравно, уз генералске еполете иде и генералска плата.  И негде је Светислав Басара постао баш то: генерал „Друге Србије“, идеолог само њима и само њему знане алтернативе; пропагандиста и гласноговорник оног што се у овом сумананутом времену колоквијално и претенциозно назива „грађанска Србија“. Што се тиче смешног трансфера Басарине колумне са све аутором из дневног листа „Данас“ у дневни лист „Курир“, и то уочи доделе НИН-ове награде — немојте то да вас завара! Прочитано, јефтино, већ виђено — и да се по трећи пут позовем на оно: Одавно је свима све јасно!

Него, поставља се питање: Шта се десило са Светиславом Басаром? Човек коме је политичка линија Војислава Коштунице и Владана Батића била ближа од за њега недовољно десничарске линије ДС-а Зорана Ђинђића и пре тога Боре Пекића? Човек коме је политичка одреднича „демохришћански“ била важнија од оне „демократски“? Човек који је испред умерене — или тачније „умивене“ националистичке струје у Србији био амбасадор покојне СРЈ на Кипру? Изгледа да је тај човек, на пречац, одједном, у последњих десетак година за 180 степени променио свој курс!? Чини се да је 2005. када је Басара „одсвирао“ свој амбасадорски мандат била кључна за њега!? Нешто попут године отрежњења — што у Басарином случају не мора имати само фигуративно значење; или нешто попут великог освешћења, или пре свега великог пресабирања. Те године се десила Басарина деоба — његова лична подела на два дела. На једну страну је остао Басара, реномирани књижевник и свакако један од значајнијих писаца модерне српске књижевности, док се на другу издвојио Светислав, неки лабараторијски хибрид хрчка и јазавца — глодар који по задатку гризе уморно тело нашег националног, духовног и друштвеног бића. Светислав се вероватно нада да ће једном када „рузмарин, снегови и шаш“ прекрију све, и он сам отићи у заборав, а да ће књижевник Басара добити вечни живот и вечну славу — што му руку на срце, узимајући у обзир његов таленат и припада.

Ипак, до вечности треба преживети и Светислав је савршено свестан тога. Ако се питате: Шта је са многим признатим, читаним и траженим писцима широм Србије? Зашто их нема у најчитанијим новинама, или зашто се не појављују у улози друштвених аналитичара на најгледанијим телевизијама — одговор је јасан: Немају свог Светислава! Немају издвојени „униформисани“ део своје личности, који ће небулозним изјавама и још небулознијим активизмом крчити пут својој „бољој половини“. А крчити пут значи обезбедити публицитет —  а где је публицитет ту је и тираж —  а где је тираж ту су у коначном збиру и неке награде и новац. Другим речима: Могао је Басара да напише и „Рат и мир“, али да Светислав 2020. годину није провео у упорном убећивању народа да су Свети Сава и Светосавље велика грешка у Срба; и да упорно није бранио режим Мила Ђукановића кроз срамни „апел 88“, од ове и овакве НИН-ове награде не би било ништа. То је тужна прича наше културе — можда и доминантног дела наше културе; а свакако тужна прича некада највећег књижевног признања на овим просторима. Као закључак ове јадиковке: За Басару као писца — јака деветка! А за Светислава као идеолога погрешне и опасне друштвено-националне теорије коју називамо већ истрошеним и ижваканим термином „аутошовинизам“; за особу која дува у исту тикву — да не кажем у исто дупе са госпођама Пешић, Кандић и Бисерко; и за особу која дозваљова да вредност његовог књижевног рада одређује господин на челу жирија кога не вреди коментарисати — једна велика нула! Ипак, такозвану НИН-ову награду, за такозвану књижевност, добио је Светислав — а то зна и Басара.

MD MONTEL