Дејан Грујић, новинар: „Моје ’цртице’ су ожиљци који подсећају на то шта смо преживели“

Kolubara

Пише: Миљан Пауновић

Иако живимо у неком чудном времену, не само због корона вируса, то не спречава креативне људе да упркос разним ограничењима спроведу своју идеју у дело, а то је урадио и Дејан Грујић, познати новинар са радија 202, по образовању глумац и сада писац (мада то последње не воли за себе да каже).

Грујић је крајем новембра прошле године објавио своју прву збирку прича „Живот на Цртицу“, и за веома кратко време његов литерарни првенац је доживео велики успех. Наиме, књига се доштампава, а Грујић у интервјуу за наш портал не говори само о томе како је изненађен због успеха који му се дешава и на пољу књижевности, већ и о мотивима због чега је објавио „цртице“, мотивацији, људима, књижевној сцени Србије… На почетку нашег разговора каже да је ушао у „ову авантуру“ неприпремљен.

– Знао сам да треба послушати савет пријатеља и објавити књигу “Живот на Цртицу” сачињену од текстова које које сам годинама редовно писао и објављивао у јутарњем програму “Устанак 202” на Радио Београду 202, али нисам био сигуран у успех, односно интересовање читалаца. Могуће је да су се коцкице послагале, звезде поређале онако како мени одговара и резултат је то да је први тираж скоро у потпуности “плануо” без званичне промоције “уживо” пред читаоцима. Очекивао сам да ћу након објављивања књиге одржати неколико промоција, да ћу потом гостовати на пар радио и ТВ станица, дати можда покоји интервју за портале који прате нашу књижевну сцену и потом наставити свој живот као и раније, на радију. Међутим, све је кренуло другачије. Књига се захваљујући друштвеним мрежама пробила до пристојног броја читалаца, што за мене као радијског новинара, а не књижевника, представља велику част.

Шта вас је навело на то да објавите „Живот на Цртицу“?

– Могуће да је то била жеља да нешто променим у свом професионалном изразу. Знате, ја сам дипломирао глуму, радим већ више од 30 година на РТС, прво у Радио Приштини, потом у Радио Београду 202, затим на телевизији; урадио сам много синхронизација страних програма, од цртаних до документарних филмова, историјских серијала, крими серија; уређујем портал културе и уметности „Фокус Вести“, радим са глумцима у београдској „Чешкој беседи“ на развоју културе сценског говора, пишем колумне, пратим културна дешавања, учествујем на трибинама… прижељкивао сам да урадим нешто што до тада нисам, и ето, изабрало се само од себе да објавим књигу. Мислим да је велики утицај на моју одлуку имао уредник Карло Астрахан, са својом издавачком кућом „Либерланд“ из Београда, јер је пре свега он желео да „Цртицама“ обезбеди вечно трајање кроз ову књигу.

Живимо у једном чудном времену дужи низ година. Да ли је храбро објавити прву књигу у „доба короне“ када су начини промовисања ограничени?

– Ја сам о тој храбрости размишљао тек касније, кад сам књигу „Живот на Цртицу“ узео у руке, одштампану, још миришљаву од штампарске фарбе, блиставу и за мене лично – савршену. Суштина је да сам, рецимо, од својих пријатеља, искусних књижевника, добио много драгоцених савета о томе како се у време короне комуницира са читаоцима, како им што пре омогућити да књигу добију у руке, сазнају за све моје промотивне активности и притом пожеле да и неку моју наредну књигу прочитају. Велику подршку пружио ми је Југотон, односно Цроатиа рецордс из Загреба, а такође и наши људи који су књигу пласирали у Црној Гори, Швајцарској, Немачкој, ускоро у Републици Српској, и тако даље…

Да ли овде људи живе „на цртицу“?

– Овде људи живе, али „под цртицом“. Плаћају рачуне за струју, воду, телефон, интернет, порезе, рате за кредит, затим регистрације ако имају какав-такав аутомобил, купују нешто од „крпа и крпица“ по акцијским ценама, једном или два пута месечно напуне фрижидер и маштају о томе шта би било кад би било. Статистике говоре да се данас живи боље, али знате како каже стара народна: „Статистика наша дика, што пожелиш то наслика“. Велике су и приметне социјалне разлике у друштву, па моје цртице јесу ожиљци који подсећају на то шта смо живели и преживели. Много пута сам осетио горчину гледајући полуписмене људе око себе како се бахате својим црвеним џиповима, плавим љубавницама, и белим вилама трошећи новац немилице, док сам с друге стране био поносан што се крећем у друштву скромних, паметних и повучених људи чији приоритет је одувек био да преживе тешка времена чистог образа али ипак „на цртицу“.

По образовању сте глумац. Шта мислите, да ли превише глумимо да нам је добро или прихватамо реалност олако?

– Ми не глумимо, ми глуматамо. Окрените се око себе и приметићете бљештавило које нас заслепљује само да не бисмо приметили колико смо у ствари заведени шареним лажама које је смислио ко зна ко, И ко зна где, а које нам пласирају шмиранти убеђени да им све верујемо. Незнање, обузетост материјалним а не духовним, одсуство човекољубља, насиље, страх од будућност, претње, јавне демонстрације моћи И безумља, ријалити програми, старлете, политичари, бахатлук, лицемерје, лагање, медиокритети, незналице, потрчци – сви они глуме око нас нормалан живот из себичних разлога властите користи, док ми гледамо, чудимо се И питамо: Па, докле више, побогу?

Ушли сте у књижевну арену Србије. Како је ви видите? Смета ли вам што данас свако ко има пара може да објави књигу и назове себе писцем, па чак и да буде почасни члан Удружења књижевника Србије?

– Немам ништа против тога да свако објави књигу, па чак и ако за то плати издавачкој кући. То је многима терапија, чак је некима и лекари за душу препоручују да би писањем лакше савладали неке страхове или негативне емоције. Шта је лоше у томе да људи себе називају писцем? Да ли је због тога некоме пала круна с главе? Није. Сви добро знају ко су писци, а ко „писци“. Да се разумемо, немам амбиција да будем члан ма ког удружења или асоцијација које окупљају писце, јер ја још увек то нисам. Нисам члан нити једног удружења новинара, иако сам у новинарству тридесетак година. Нека се људи удружују, буду чланови, почасни или нечасни, председници, секретари, комесари… само нека пишу и нека другима не бране да објављују своја дела. Квалитет ће испливати, неће лоше књиге победити оне које читаоци сами препознају као добре, изаберу и купе.

Шта и ко вас највише инспирише да имате тако добру мотивацију и позитивну енергију?

– Моја природа је да будем пристојан и скроман. Волим да будем по страни. Одрастао сам у породици где се поштовао ЧОВЕК, а не нација, занимање, положај у друштву, степен образовања или нешто друго. Волим људе, нарочито сањаре који имају идеју, иницијативу, петљу да прате своје снове а на корист свима нама… Растуже ме лицемерни а обрадују људи који учине нешто мало, али добро. Позитивна енергија је нешто што ми помаже да сачувам дух, добро расположење, одржим вољу за новим изазовима и храбро закорачим још даље. Породица ми је велики подрстрек; супруга Љиљана, кћер Ана и син Филип често ме хвале, критикују, али и испуњавају неке моје такорећи дечачке хирове типа “хоћу за рођендан да ми купите…” Сложна смо и веома бучно весела екипа.

Када можемо да очекујемо дружење са читаоцима уживо?

– То је тешко одговорити ако желите да вам кажем тачан датум када ће кренути промоција књиге. Моја кућа, РТС, Радио Београд место је где ће књига „Живот на Цртицу“ званично бити први пут представљена новинарима и јавности, али под условом да победимо корону а Кризни штаб буде укинут. Чим се стекну услови, књига ће, ако Бог да, кренути на свој пут ка читаоцима широм Србије, али и онима из других држава. Надам се да ће то бити једна лепа прилика да се сретнем са многима и тако на лицу места сазнам утиске и чујем коментаре.

Један сте од ретких новинара који промовише младе ауторе или оне који не могу лако да дођу на неки медији и представе неко своје дело. Како уопште видите медијску сцене Србије у овом тренутку?

– Младим ауторима, али и онима који су већ постигли неке резултате у уметности, мишљења сам, треба пружити још већу подршку у медијима. Ово што ја покушавам да радим већ годинама уназад, није довољно. Зашто? Зато што никад није довољно приче о људима који су ту поред нас, стварају блистава дела а ми за њих не знамо јер су скромно сматрали да ће се, ако вреде, за њих већ некако чути. Сећам се да сам присуствовао промоцијама које су изнедриле данас велике српске писце, тада пуне сумњи, а данас самоуверене у оно што и даље раде и то с великим успехом. Нисам једини, има ту још људи који стрпљиво годинама раде на промоцији наше културе и уметности. Медијска сцена је разнолика; не припадам групи оних који само гледају шта не ваља, трудим се да пронађем оно што је добро, јер ако ћемо право, медије прво оцењујемо по минутима које посвећују политичарима, а много мање по томе колико простора уступају писцима, сликарима, музичарима… Лепо је прочитати у новинама да је објављена нека књига, али како уграбити простор кад је „Култура“ рубрика која из године у годину заузима све мање страна, понекад само једну. Још је лепше погледати неки садржај из културе на телевизији, или одслушати добру радио емисију у којој се воде спорови о култури. Међутим, тако нешто једино може себи омогућити РТС који финансирају грађани Србији, па је самим тим одговорност јавног сервиса много већа у пласирању квалитетног програма културе. Дакле, није све тако црно, има наде за културу и уметност. Ја верујем. У супротном, књига „Живот на Цртицу“ никада не би угледала светлост дана.

Извор: медиастарт.инфо

MD MONTEL