Сања има црни појас, факултетску диплому, 8 деце и удата је за попа

JP Putevi Brcko

Маркантна црнка с осмехом девојчице мајка је две ћерке и шесторице синова, мајстор каратеа и педагог. Због љубави према проти Зорану напустила је спорт и није се покајала. Посла је пуно, јер породица мора да функционише као сат.

Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упор­ност, неустрашивост и спре­мност да се окуша у нечему у чему би многи видели ризик и опасност. Необично је било, препричава Сања, кад на бо­рилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, ње­на сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхун­ски тим годинама су побе­ђивале на свим такмичењима и иако је њих деце у породици било шесторо, биле су уздани­ца и очева највећа нада. Та­та је био задовољан што кћер­ке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је најви­ше желео да донесу дипломе са факултета.

– У време мог детињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, аливећ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју деце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је го­ворио „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај ко­лико хоћеш“. Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспех да у међувремену није родила осморо деце и не­очекивано окренула редослед.Сад кад има диплому факул­тета, осморо деце, мужа који подржава све њене планове, струк девојке, углед у друш­тву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи. А деца су сва за понос. Ири­на (22) и Христина (21) завр­шавају Музичку академи­ју у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Да­мјан (14), Максим (12), Ва­силије (9) и Павле (4) тек ће би­рати своја занимања. Срушила је све стереотипе – За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код ку­ће“. Често ме људи питају да ли сам опет у другом ста­њу, па се шале са мном да је трудноћа моје право ста­ње, а ја се смејем јер сам свесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Сру­шила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће на­рушавају изглед жениног те­ла – прича Сања с осмехом. Одавно су већ уигран тим и све делује лако, али није оду­век тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упо­знају, на седељци с друштвом. Није овај сусрет доживела оз­биљно када је рекао да по­хађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру кара­теа пред собом. – Знала сам да свеште­нички позив захтева огромну дисциплину и одрицање, а зна­ла сам и да је одрастао у до­му за децу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвесну будућност, али ипак је био свестан да је права же­на вреднија од бисерја – сећа се Сања њиховог почетка. Она је, с друге стране, била кћерка имућних родите­ља, девојка великог потенци­јала, с планом да иде у Бео­град на студије и настави да напредује у каратеу, зајед­но са сестрама. И поред ин­систирања родитеља да настави школовање, наредно лето, кад је Зоран опет дошао на рас­пуст, било је пресудно. – До краја његовог шко­ловања сваки дан сам му пи­сала писмо и чекала. Зоран се, као млади бо­гослов, оженио и постао све­штеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало разру­шено село покрај Дервенте, где је потребно покренути повратак расељених. Дневно спремамо по 30 оброка Током разговора Сања и Зоран ниједном речју не го­воре да им је било тешко. Ту су добили троје деце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал’ ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сећају као срећног и непоновљивог. Убр­зо су добили премештај у Би­јељину, где живе и данас, он као старешина Саборне цркве, а она као студент на масте­ру из педагогије, на Педагош­ком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгле­да као омања продавница. -Тек да нас видите у на­бавци, све купујемо на па­кете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свезака – смеју се углас. Викендима и током рас­пуста Петровићи су заједно. Свесни су да је њихова сам­соновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи ску­па, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невероват­није, Зоран има рођеног бра­та који такође има две кћер­ке и шест синова, но то је за неку другу причу. Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успешан, мора имати и тренера и капи­тена. Тајна њиховог успеха је смењивање на те две по­зиције. И љубав која им увек осветљава пут.

Аутор: Сања Хајдуков

Извор жена.блиц.рс

MD MONTEL