Србија има 194 археолошка налазишта утврђена као културно добро

Црвенокоса богиња, откривена у Доњој Брањевини код Оџака (фото Музеј Војводине)

JP Putevi Brcko

Највећа опасност за наше наслеђе су трагачи – лица који незаконито прекопавају и уништавају архелошке локалитете, а покретне налазе препродају на иностарном тржишту.

Србија у овом тренутку има 194 арехолошка налазишта која су утврђена као културно добро и уписана Централни регистар непокретних културних добара, изјавила је помоћница министарке културе и информисања Данијела Ванушић. Она је на онлајн конференцији „Археологија 2021” ,коју су организовали Колор медија комјуникејшнс и Министарством културе и информисања, истакла да је у Србији поред тога регистровано 20.000 архелошких локалитета од којих највећи број тек треба да буде истражен.

„Мало ко од наших суграђана није чуо за Лепенски вир или за Винчу…Виминацијум или Царичин град…Медијану или Гамзиград… са друге стране десетине мањих археолошких налазишта су познатија у међународним стручним круговима…Министатсртво културе и информисања сваке године на конкурсима у области археологије подржи око 40 пројеката, од којих половина има научно истраживачки карактер, а остали су везани за радове на заштити и презентацији архелошких локалитета” казала је Ванушић, преноси Танјуг.

Како је додала, упркос постојању великог броја археолошких локалитета ми и даље нисмо сигурни шта све налази испод површине земље и чека да буде откривено.

„Највећа опасност за наше архелошко наслеђе су трагачи. То су лица који незаконито прекопавају и уништавају архелошке локалитете, а покретне налазе препродају на иностарном тржишту и тако утичу на укупно умањење археолошког блага Србије” казала је Ванушић. Додаје да архелошко налазиште бива често уништено током изградње и вршења различитих врста ископа као последица незнања и необавештености, али свесног кршења закона.

„Законске норме које се односе на очување археолошких налазишта су веома строге и важно је напоменути да је археолошко налазиште, било покретно или непокретно, у државном власништву као и да се његово уништавње или крађа третирају као кривична дела за које је запрећена вишегодишња казна затвора”, казала је Ванушић и додала да је важно да што шири круг људи разуме зашто је важно да штити архелошко наслеђе своје земље.

Према њеним речима, дозволу за архелошка теренска истраживања одобрава само Министарство културе и информисања у чијој је надлежности брига о културном наслеђу.

„Издавање дозвола је једна од мера очувања архелошког наслеђа и заштите државних интереса у овој области. Министарство културе и информисања током године 100 дозвола установама заштите културних добара и научним установама”, казала је Ванушић и додала да је у циљу боље заштите културног наслеђа покренуто доношење новог сета закона.

Како је рекла, донет је Закон о музејској делатности, који ступа на снагу у понедељак 18. октобра, а у процедури је Закон о културном наслеђу.Истиче и да ће се ускоро приступити изради нацрта закона о делатности и заштити непокретног културног наслеђа.

„Кроз сва три закона је регулисана заштита архелошког наслеђа”, казала је Ванушић.

На конференцији су говорили и стручњаци који су представили стање у области археолошких истраживања.

Мр Тијана Станковић Пештерац, археолог идиректорка Музеја Војводине говорила је о локалитету Борђош код Новог Бечеја.

Интердисциплинарно истраживање локалитета Борђош започело је у пролеће 2014. као међународни пројекат и резултат сарадње између Музеја Војводине и Института за праисторију и рану историју Кристијан Абрехтс Универзитета у Килу. У питању је каснонеолитско налазиште потиске културе на којем је током више кампања откривено постојање великог насеља са читавим системом ровова, које се простирало на чак 40 хектара.

На борђошкој лесној тераси и у њеној непосредној близини констатовано је још 23 локалитета из различитих периода, од праисторије до средњег века. Интерпретација изведене геомагнетне проспекције на више локалитета у околини Борђоша научницима је обезбедила потпуно нову перспективу, изузетно важну за проучавање млађег каменог доба, и омогућила добијање одговора на многа питања везана за организацију неолитских насеља.
Андреј Старовић, виши кустос у Народном музеју у Београду представио је локалитет Доња Брањевина код Оџака.

Још шездесетих година прошлог века (тачније, у рано лето 1965), догодила се велика поплава Дунава. Река је толико нарасла у току само неколико дана, да је постојала велика опасност да потопи највећи део Бачке. Хитно је организована одбрана од поплаве, нарочито у делу тока између Сомбора и Бачке Паланке. У равници покрај села Дероње, поред већ постојећег земљаног насипа, требало је хитно изградити и нови, резервни. Тада је, сасвим случајно, током земљаних радова откривена и прикупљена велика количина праисторијске грнчарије, хиљадама година затрпане на месту где је некада било село. Исте године започела су археолошка ископавања, која су са прекидима трајала све до пред крај 20. века.

Сергеј Кармански, локални археолог-аматер и велики ентузијаста, упорно је из године у годину анимирао младе истраживаче и одржавао интерес за проучавањем Доње Брањевине. Током година је истражио читав један блок од преко 800 м2 овог насеља из прве половине VI миленијума пре нове ере. Поред њега, а у последњим сезонама заједно са новооснованом Музејском јединицом у Оџацима, ту су истраживали Завод за заштиту споменика културе Војводине, Градски музеј Сомбор и некадашњи Војвођански музеј, данас Музеј Војводине.

На овом простору, који лежи уз древну леву обалу рукавца, тј. меандра Дунава, откривен је читав низ очуваних трагова земуница и колиба, јама, радних простора и гробова сахрањиваних становника праисторијске Брањевине. Десетине хиљада уломака карактеристичне неолитске грнчарије, алата, ловног оружја и других предмета од тврдих стена, рожнаца, кости и рога, уз још већи број налаза остатака хране (животињске кости, шкољке и пужеви, зрна житарица) чини огромну колекцију која се брижљиво чува у Музејској јединици у Оџацима, данас у саставу Народне библиотеке „Бранко Радичевић”.

Уз већ наведене музејске предмете, посебну пажњу истраживача, још од првих извештаја Карманског, привлачила је препознатљива група налаза. Ради се о људским и животињским представама моделованим у глини, понекад у кости и камену. Ове малене фигуре, каквих је на Доњој Брањевини откривено двадесетак, заиста су упечатљива сведочанства о личном и колективном идентитету раних земљорадника овог дела Европе, наведено је у најави трибине.

Много речи утрошено је у покушајима да се објасни појава, улога и намена неолитских фигурина, па и оних са Доње Брањевине. И данас је широко распрострањено мишљење да је у праисторијској религији неолита постојао општеприхваћен култ тзв. Велике Мајке Земље, божанства које је у иконографском смислу било представљано женском фигуром, скоро по правилу са (пре)наглашеним атрибутима који упућују на плодност. Ова основна идеја имала је, наизглед, врло логичну потпору у археолошким открићима. Пронађено је на десетине хиљада глинених фигурина на многобројним насељима и другим неолитским локалитетима северне Африке, Азије и Европе. Било је у 20. веку аутора који су, попут Марије Гимбутас, своје каријере посветили проучавању, систематизацији и тумачењу, али и промоцији баш оваквих идеја. Тако је и 1989. године, фигурина монументалних пропорција откривена на Доњој Брањевини врло брзо добила име – Црвенокоса богиња.

Фигурина из Бачке је откривена у простору једне отпадне јаме, изломљена, али са већином делова који су јој припадали, тако да је реконструкција била могућа. Након првог прегледа, уочена је јединствена карактеристика која ју је красила: њена дуга, равна коса била је обојена у црвено. Код истраживача, али и код узбуђене јавности, није било ни трунке дилеме: откривена је представа праисторијске богиње.

Милош Спасић, археолог из Музеј града Београда говорио је на конференцији „Археологија 2021” о локалитету Стублине, Софија Петковић из Археолошког института у Београду о локалитету Равна код Књажевца, Станко Трифуновић из  Музеј Војводине причао је на тему „Лимиганти у контексту етногенезе Словена у средњем Подунављу”
Неда Мирковић Марић из Завода за заштиту споменика културе Суботица, Лидија Милашиновић, директорка Народног музеја Кикинда, и Мирослав Марић, научни сарадник Балканолошког института САНУ, изнели су нова истраживања у северном Банату: Иђош – Градиште, Мокрин – Лалина хумка и Рабе – Анка Сигет. Модератор је била новинар Маја Живановић.

О томе како зауставити актуелну девастацију археолошке баштине причао је проф. Душан Михаиловић са Филозофског факултета у Београду, који је указао на потребу дефинисања заштићених подручја, попис налазишта и евидентирање потенцијалних налазишта у угроженим подручјима, проблем недостатка стручног кадра у установама заштите, унапређењу свести о потреби очувања културних остатака из најранијег периода кроз промоцију археолошког наслеђа из најраније прошлости.

Говорећи о заштити баштине Адам Црнобрња из Српског археолошког друштва споменуо је превентивну археологију и важност ширења знања о овој области.

Извор: политика

MD MONTEL