Зеленгора – планина чију лепоту ни фотографија не може дочарати

Фото: Бојан Лучић

JP Putevi Brcko

Пише: Бојан Лучић

Зеленгора је планина у Босни и Херцеговини, која се налази у саставу Националног парка „Сутјеска“, заједно са врховима Лелија, Маглић и Волујак. Велики део Зеленгоре има карактер планинске висоравни са које се уздижу планински гребени. На Зеленгори се налази велики број извора бистре, питке и хладне воде, и неколико ледничких језера од којих су најпознатија Котланичко језеро, Орловачко језеро, Штиринско језеро, Југово језеро, Доње Баре и Горње Баре. На источном делу налази се дивљи кањон реке Хрчавке. Највиши врх Зеленгоре је Брегоч (2015 мнвс). Име препуно симболике, сликовито, али крајње истинито. Непрегледно пространство проткано зеленим шумама и још зеленијим ливадама и пашњацима, на којима су некада пастири из околних места, а и шире, напасали своја бројна стада. Данас се могу видети тек понеки. Заменили су их бројни туристи: планинари, шетачи, бициклисти и мотоциклисти. Лети, неким данима, цела планина изгледа као велики мравињак. Али ови „мрави“ не раде – они се рекреирају и уживају у лепотама Зеленгоре.

Фото: Бојан Лучић

Када сам први пут видео фотографију Орловачког језера, помислио сам да би било супер да посетим Зеленгору, иако искрено, нисам пуно знао о тој планини. Кренуо сам да истражујем на интернету, друштвеним мрежама, и све информације које бих добио нису биле потпуне. Зато сам се, после скоро више од годину дана, упустио у авантуру и лично се упознао са природом ове планине.

Фото: Бојан Лучић

У почетку пејзаж је свакако обећавао, али онда се значајно променио. Прва 2 километра возим преко прве висоравни или како то овде називају – плато, да бих на крају ушао у шуму и тим делом возим, сигурно, до пред сам крај. Досадан, узан пут, местимично лош, не разликује се ни по чему од других шумских путева. Оно што ми је привукло пажњу јесте да је шума била мешовита са тек понеким четинарским дрветом иако на тој надморској висини сам очекивао углавном четинаре. Овде то није био случај. Шума је стара, што се могло видети по огромним стаблима букве и храста, који су досезали висине и преко 30 метара. Пут је макадамски, углавном успонит са понеким благим спустом.

Настављам даље, хладовина ми прави друштво током вожње шумским путем јер тај дан је било врелих 26 степени, што је за овако високу планину реткост. Пролазим поред неколико извора који су питки и током целог пута размишљам о томе како ниједну кућу нисам угледао, чак штавише, никога нисам срео. По навигацији бих рекао да сам близу, али и даље сам у шуми, то ми се једноставно не уклапа са причама људи са којима сам разговарао. Да немам навигацију, помислио бих да нисам на правом путу. После више од сат и по вожње, излазим на чистину и настављам другим делом платоа према Орловачком језеру.

Са превоја сам угледао језеро и изненадио сам се. На језеру затичем велики број људи, била је овогодишња џипијада са хуманитарним карактером. Дошли су из правца Чемерног. Невероватно им је да сам се упустио сам кроз планину јер наводно има дивљих животиња, нарочито у вечерњим часовима. Нисам пуно марио за дивље животиње јер ме лепота и боја Орловачког језера оставила без текста. Тиркизно плаве боје са примесама жућкасто-наранџасте су се савршено уклапале у пејзаж. Ово језеро, као најчешће похођена туристичка тачка Зеленгоре, добило је и „своју“ планинску кућу, која се попут оне на Доњим Барама, такође може изнајмити. Овогодишњим сушама ни језеро није успело да се супротстави, водостај је знатно нижи, али је вода у језеру ледена, кристално бистра. Кажу да је вода увек хладна и да се боја мења зависно од боје околине. С пролећа, Зеленгора је најзеленија. Већ у рану јесен њен огртач се мења и полако поприма румено жуту боју, која као да одаје умор од невидљиве, али непрекидне борбе против све суровијих климатских услова које је ово „неко ново време“ са собом донело. Но, и поред свега, ова својеврсна зелена оаза, пружа савршено уточиште за бег из “асфалтних пустиња“ које се све више шире.

Фото: Бојан Лучић

Између Орловачког и Југовог језера се налази горе поменута планинска кућа, изузетно љубазни домаћини. Стајем, разговарам са власником планинске куће који познаје доста људи из Лознице, чак штавише неки су нам заједнички познаници. Након дужег одмора и освежења, настављам ка Југовом језеру. Налази се одмах преко превоја који дели Орловачко и Југово језеро. Ту затичем мање језеро, изгледом доста неуредније од Орловачког. Југово језеро је вештачко језеро, настало преграђивањем бране. Поред језера ниче нови хотелски комплекс, бар тако кажу, мањи радови су увелико у току и велики број мањих објеката у традиционалном дрвеном изгледу се “склапа”. Нисам срећан што чујем да ће се комерцијализовати један од драгуља Зреленгоре, али како кажу “пара врти где бургија неће”, па тако и овде. Враћам се на Орловачко језеро.

Одлучујем да испробам чувену “осмицу”, традиционални обичај шетње или вожње око Орловачког језера без стајања који како кажу, доноси срећу. Успевам у томе иако делује једноставно, уопште није. Верујем да је лакше планинарима пешке обићи него мени окретати педале на јако тешком терену. Полако почиње да се смркава и одлучујем да се вратим до аута, који је удаљен неких 16км од језера. Ипак не бих да ме мрак “ухвати” па да се опробам у бежању од дивљих животиња.

Фото: Бојан Лучић

Мој утисак? Морам да признам да нисам био ни на сличном месту као што је Зеленгора. Дивља, прелепа и јединствена. Опет ћу се вратити, то је сигурно! Вратићу се са још више очекивања јер сигурно нисам испунио сва.

Извор: ртв подриње

MD MONTEL